Program

 

A. Vrebalov (1970): Izvan nule, gudački kvartet sa dokumentarnim filmom

M. Ravel (1875-1937): Gudački kvartet u F-duru

Allegro moderato – très doux
Assez vif – très rythmé
Très lent
Vif et agité

O delu

 

Stogodišnjica Prvog svetskog rata 2014. bila je povod nastanka brojnih publikacija i studija usmerenih ka sagledavanju ove prve globalne katastrofe 20. veka iz nove perspektive, sa dovoljne distance i sa odgovarajućim skorijim arhivskim istraživanjima. Brojna su naravno i umetnička dela posvećena ovoj temi, u kojima se manje ističe krivica, a više žrtve i posledice vremena u kojem su „starci sahranjivali svoju decu” (Palmije 1997). Ovakvu antiratnu poziciju zauzela je i kompozitorka Aleksandra Vrebalov stvarajući svojevrstan gezamtkunstverk Izvan nule, namenjen gudačkom kvartetu sa dokumentarnim filmom Bila Morisona (Bill Morisson). Delo realizovano kao kompozitorska porudžbina Univerziteta Berkli u praizvođenju kvarteta Kronos, sa kojim autorka godinama ima blisku i veoma plodnu saradnju, predstavlja još jedan umetnički prodor u novo, budući da je reč o projektu u kojem su audio i vizuelni nivo polifono ispreprepleteni kao ravnopravni partneri. Ipak, važno je napomenuti da je u ovom slučaju muzika prethodila vizuelnom sadržaju, različito od uobičajene prakse stvaranja „primenjene muzike“. Čini se da je baš ta muzička dramaturgija u značajnoj meri vodila Bila Morisona da ostvari svoj kreativni potencijal u slici. I premda se kvartetsko pismo Aleksandre Vrebalov može tumačiti već kao prepoznatljiv individualni stil autorke, ovo delo kao svojevrstan polimedijski projekat predstavlja postmodernistički dijalog sa prošlošću u punom smislu reči, verbalni, zvučni i slikovni. Reč je o citatnom „višeglasju“, u kojem „citatna relacija postaje dubinskim ontološkim i semiotičkim načelom” (Oraić Tolić 1990). 

Umrežavanjem različitih izvora, Aleksandra Vrebalov sugeriše aktivan suodnos između svog i tuđeg „teksta“, i to u onom smislu u kojem tekst misli Rolan Bart: „Želela sam da Izvan nule bude relevantan komad i za naše vreme, a da nas istovremeno poveže, i to preko čula, više nego intelektualno, sa miljeom Prvog svetskog rata. Direktan pristup zvuku tog doba ostvarila sam koristeći arhivske snimke Bele Bartoka koji svira svoju Svitu op. 14, nastalu 1916. godine, glas dadaiste Ričarda Hulsenbeka koji recituje svoju poemu Chorus Sanctus, nastalu takodje 1916. godine, snimak pretećeg govora bivšeg američkog ambasadora u Nemačkoj, Džejmsa Džerarda upućenog Nemcima u Americi 1917. godine, ali i snimak sirena za vreme bombardovanja Londona u Drugom svetskom ratu, kao i nekoliko snimaka vojnih zapovesti iz naših ratova devedesetih godina. Ženski glas čuje se samo jednom – kada devojčica istrajno doziva mačke, kao simbol vapaja da se vrati onakav život kakav je bio pre gubitaka… Prošlo je sto godina od Prvog svetskog rata bez presedana po razmerama i posledicama u kom je većina muškog stanovništva na razne načine stradala ili izginula, a mi za sto godina, po pitanju rata, nismo civilizacijski uznapredovali. Tu nit sam htela da pokažem uporednim postavljanjem muzičkih snimaka vezanih za ratne situacije tokom jednog veka.

Stvaralaštvo Crnjanskog, Apolinera, Bartoka, Ravela dešavalo se uporedo sa vojnim poklicima, to je takođe paralela koja postoji u komadu. Dok jedni kuju ratne planove, drugi stvaraju. To je u širem smislu neka vrsta osvrta i na naše izbore danas: možemo biti graditelji, možemo biti rušitelji, a gotovo uvek poema dadaiste predstavlja vrhunski smisao u poređenju sa ratnim govorom političara.” Sam vizuelni prikaz Bila Morisona, kompletno sačinjen od citata illo tempore – od montaže starih nitratnih gotovo uništenih filmskih traka snimanih u Prvom svetskom ratu – predstavlja „iskidane” prizore povesti Velikog rata čiju težinu još jedino muzika i može izneti. Završetak dela tone u zvuke vizantijskog napeva Vječnaja pamjat pojaca koviljskog manastira čija molitvena atmosfera dira svakog, bez obzira na veroispovest, a zatim muzika zamire u pianu pianissimu. Zvuk gonga na kraju sugeriše nulto stanje koje, kako nauka fizike ističe, ipak predstavlja stanje aktivne energije, energije koja je u slučaju ove kompozicije označena kao katarzički potencijal kretanja iz nule. Aleksandra Vrebalov s tim u vezi, kaže: „Nulta forma u likovnoj umetnosti odnosi se na Maljevičevu nultu formu i 1915. godinu, kada je apstrakcija postala legitiman izraz u umetnosti. U fizici, koncept nulte tačke energije razvili su u Nemačkoj Albert Ajnštajn (Einstein) i Oto Štern (Stern) 1913.  Stoga, naziv dela Izvan nule se odnosi na to elemetarno stanje, ’nulu’ ratom uništene civilizacije, na ponovni početak, na svet koji se transformisao, koji je sebe doveo do nulte tačke kroz destrukciju u ratu, kroz potpuno uništenje života i ljubavi. Najniža tačka sistema – nulta tačka sveta kao posledica rata – sa milionima ubijenih i osiromašenih nije statično mesto bez energije. Naprotiv. Ta tačka nezamislive patnje vibrira energijom u kojoj leži njen najviši budući potencijal koji se podiže iz pepela; katarza, novi početak, mogućnost promene paradigme, tačka u kojoj smrt i patnja mogu da se prevaziđu, a da se probudi svest o sebi i drugima, da bi se izbegao rat u generacijama koje dolaze.” 

Gudački kvartet Morisa Ravela nastao je 1903. godine. Kompozitor se, stvarajući ovo delo, ugledao na svog starijeg kolegu, Kloda Debisija (Claude Debussy), i njegov opus iz istog žanra. Debisi je pohvalio partituru, ali nisu svi delili njegovo mišljenje. Kritike su bile oprečne nakon premijera u svetskim metropolama, ali je preovladalo mišljenje da je Ravel „jedan od majstora budućnosti“. Četvorostavačni ciklus ovog kvarteta pleni neuobičajenim harmonijama, prizvukom eoloskog mola i sazvučjima kroz koje se nazire inspiracija egzotičnim indonezijskim gamelan orkestrom. Tu je i igra nestandardnim metričkim podelama koja donosi zanimljive efekte među deonicama. Ovo delo je ubrzo posle svog nastanka postalo standardni opus repertoara kamerne muzike. Neke od transkripcija za instrument pod nazivom Martenoovi talasi ili za kamerni orkestar odobrio je i pohvalio sam kompozitor.

Kvartet ACIES

Kvartet ACIES, osnovan u Koruškoj, postavio je kamen temeljac svoje karijere učešćem na brojnim majstorskim časovima sa članovima brojnih kvarteta svetskog glasa: Međunarodna letnja akademija Prag-Beč-Budimpešta (Kvartet Alban Berg, Kvartet Amadeus, Kvartet Bartok, Kvartet Smetana); Accademia Chigiana, Sijena (Kvart Alban Berg); Međunarodna letnja škola Mendelson, Hamburg (Kvartet Alban Berg, Kvartet Guarneri); ProQuartet, Pariz (Kvartet Alban Berg).

Obrazovanje
Prve časove kamerne muzike kvartetu je davao profesor Brian Finlayson. Tokom 2005. i 2006. godine četvorica mladih muzičara odazvala su se pozivu da pohađaju časove sa članovima Kvarteta Juilliard u Njujorku. Od 2008. do 2012. godine ansambl je studirao na Institutu „ Internacional de Cámara de Madrid “ kod prof. Guntera Pichlera (Kvartet Alban Berg). Od maja 2016, kvartet svira u svom sadašnjem sastavu.

Nagrade i priznanja
Kvartet ACIES je na nacionalnom takmičenju „Prima la musica“ pobedio u junu 2003. godine. U oktobru 2006, četvorica muzičara, na prvoklasnom elitnom takmičenju Austrije „Gradus ad parnassum 2006“ u Beču, nagrađena su „Prvom nagradom u kategoriji gudačkog kvarteta“. Osim toga, osvojili su „Mocartovu nagradu 2006“ za najbolju interpretaciju Mocarta i, nakon učešća na koncertu dobitnika nagrade „Grand Musikvereinssaal“, osvojili nagradu „Great Gradus ad Parnassum Prize 2006“. Četvorica muzičara ponela su titulu „Umetnika godine 2007.“ Banke Austrije / Creditanstalta i „Umetnika godine 2007.” austrijske televizije Ö1. U januaru 2008. kvartet je pobedio na godišnjem takmičenju Musica Juventutis bečkog Koncerthausa.

Koncertne aktivnosti
Pored brojnih koncerata u zemlji i inostranstvu (uključujući Slovenačku filharmoniju, Cankarev dom u Ljubljani, Teatro dei Dioscuri u Rimu, Fundacion Juan March u Madridu, Mozarteum u Salzburgu, Koncerte majstora kamerne muzike u Inzbruku, festival kamerne muzike u Livki, Muzičke nedelje u Milštatu, Koncertnu dvoranu u Klagenfurtu, Palau u Barseloni, Koncertnu dvoranu u Bremenu, itd). Kvartet je debitovao sa orkestrom Bruckner u Brucknerhausu u Lincu. U sklopu svoje austrijske omladinske turneje, četvorica muzičara su u martu 2008. godine po prvi put nastupili u Bramsovoj dvorani bečkog Muzikferajna. U maju 2008. godine usledio je debi nastup u Šubertovoj dvorani bečkog Koncerthausa. Nekoliko puta su bili pozvani na svetski poznati festival „Schubertiade Schwarzenberg “, poslednji put u junu 2012. godine u saradnji sa članovima Bečke filharmonije (Schubert Octet). Među njihovim partnerima u kamernoj muzici su David Geringas, Dmitri Ashkenazy, Vladimir Mendelssohn, Christopher Hinterhuber i Benjamin Schmid. Godine 2010. Kvartet ACIES je izabran da se priključi programu „Novi austrijski zvuk muzike“ Ministarstva spoljnih poslova Austrije i nastupao je na nekoliko evropskih gostovanja (Milano, Prag, Sarajevo, Pariz), SAD (Njujork, Vašington), Indija (Nju Delhi, Mumbai, Kalkuta, Pune, Goa), Bangladeš (Daka) i Vijetnam (Hanoj, Ho Ši Min).

Albumi
Debi album mladih kamernih muzičara objavila je u decembru 2007. godine izdavačka kuća Gramola iz Beča. Drugi album je usledio u aprilu 2009. Snimak Šubertovog kvinteta sa Davidom Geringasom objavljen je novembra 2009, a u januaru 2012. godine izašao je njihov četvrti CD za etiketu Gramola sa gudačkim kvartetom Dmitrija Šostakoviča.

Instrumenti
Nacionalna banka Austrije članovima gudačkog kvarteta nudi sledeće instrumente na korišćenje: violinu „Dominicus Montagnana sub signus Cremonae Venetiis (1727)“, violončelo „Alessandro Gagliano, Napulj 1708“.

Aleksandra Vrebalov

Aleksandra Vrebalov (Novi Sad, 1970), kompozitorka, posle osnovnih studija u Novom Sadu i magistrature u San Francisku, stekla muzički doktorat na Univerzitetu u Mičigenu (2002). Stvaralački profil kompozitorke se formirao i na specijalističkim kursevima za kompoziciju, tokom kojih je sarađivala sa značajnim srpskim i svetskim kompozitorima poput Zorana Erića, Osvalda Goliova, Luja Andrisena, Marka Strope u Evropi i SAD. Pedagošku delatnost je obavljala kao asistent predavač i posle profesor teorijskih predmeta na univerzitetima u Novom Sadu, Mičigenu i Njujorku (City University of New York) od 1993. do 2013. godine. Od 2013. godine je gostujući, a od 2021. redovni profesor na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu.
Aleksandra Vrebalov napisala je više od 90 muzičkih dela, od kojih je većina nastala na poziv vodećih kulturnih i muzičkih institucija iz Srbije i inostranstva, poput Кarnegi hola, Кraljevske muzičke akademije u Londonu, Orkestra zabranjenog grada Pekinga, Harvard/Fromm Fondacije (SAD), Univerziteta Berkli (SAD), Beogradske filharmonije i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Aleksandra Vrebalov se profilisala kao svestrana kreativna ličnost na međunarodnoj kompozitorskoj sceni: njen rad uključuje koncertna i scenska dela pisana tradicionalnim zapisom, eksperimentalnu muziku, muziku za umetnički i eksperimentalni film i zvučne intervencije in situ. Prvu od pomenutih oblasti njenog rada - koncertnu i scensku muziku - čine tri opere, tri celovečernja baleta i pet koreografskih celina u okviru savremenih plesnih programa, osam simfonijskih dela, brojna dela za kamerne ansamble, kao i vokalna muzika.
U 2019. godini njene 22 kompozicije je izveo 21 ansambl u 12 zemalja u ukupno 76 registrovanih izvođenja. Njena dela su objavljena na kompakt diskovima, kojih do sada ima 19 – izdatih u našoj zemlji, SAD, Japanu, Irskoj i Austriji. Partitura za gudački kvartet Pannonia Boundless (1998) publikovana je u ediciji Boosey & Hawkes (2007).
Učestvovala je na brojnim umetničkim rezidencijama, seminarima i radionicama koje su obrađivale njen rad. U Srbiji je svoj rad predstavila stručnoj i široj javnosti na Univerzitetskom forumu u Novom Sadu (2012), stručnoj tribini Novi muzički prostori u Udruženju kompozitora Srbije u saradnji sa muzičkim redakcijama Radio Beograda 2 i Radio Beograda 3 (2015), i na predavanju u Ogranku SANU u Novom Sadu, Portret umetnika: Aleksandra Vrebalov - Muzika duše (2019).
Inspirisana vanmuzičkim sadržajima sarađivala je sa vizuelnim umetnicima (Dragan Jankov, Muzika za metafizičkog slikara), koreografima (Patricia Okenwa, UК, Hydrargyrum), naučnicima (Jenny Wightman, Waterlines), piscima (Nilufar Talebi Iran/SAD Abraham in Flames; Debra Brevort, SAD, The Кnock; Vida Ognjenović, opera Mileva) i pesnicima (Michael John Garces, SAD, Stations). Po rečima kompozitorke, kreativni/saradnički proces ima ulogu laboratorije u kojoj se različiti faktori udružuju da bi stvorili novi entitet. Ovaj entitet (novo delo) prenosi se u stvarni svet, okupljajući pojedince i zajednice koji bi retko, ili nikad ne bi imali priliku da komuniciraju jedni s drugima. Rezultat je obogaćujući za sve uključene (izvođače, publiku i kreativni tim) i pomaže uzajamnom razumevanju, dubljim vezama, a često i harmonizaciji odnosa između istorijski polarizovanih strana.
Ove interdisciplinarne saradnje dovele su do kontinuiranog kreativnog odnosa sa pojedinim autorima i grupama (17 dela napisano u umetničkoj saradnji sa Кronos Кvartetom) i do brojnih poziva na umetničke i humanističke studijske i kreativne boravke: četiri boravka u najstarijoj američkoj umetničkoj koloniji MacDowell i jednomesečni boravak u centru Bellagio u Vili Serbeloni pod pokroviteljstvom Rokfeler fondacije 2000. godine gde je bila jedan od najmlađih učesnika u šezdesetogodišnjoj istoriji programa. Učešća u drugim interdisciplinarnim rezidencijama uključuju Djerassi Fondaciju, The Sandbox Initiative (Washington College, Chestertown, MD), The Hermitage, New York New Dramatists, American Opera Projects i Other Minds.
Najznačajnija dela po pozivu:
Tri dela naručena od Кarnegi hola za Кronos kvartet (...hold me neighbor in this storm..., 2008. My Desert, My Rose, 2016. godine i Ilektrikés rímes, 2021. godine), The Кnock (2020) - Glimerglas Opera (SAD), Uncharted (2019) - Engleski nacionalni balet (UК), Xenia and The Bishop (2016) - Harvard/FROM Fondacija (SAD), Beyond Zero 1914-1918 - Univerzitet u Кaliforniji Berkli (SAD), Hydrargyrum (2015) - Rambert Dance, London (UК), Mileva (2011) - Srpsko narodno pozorište, Novi Sad (Srbija), Stations (2007) - Barlow Zadužbina (SAD), The Widow’s Broom (2004) - Houghton Mifflin/Festival Balet Providens (SAD).

Bil Morison

Bil Morison (1965), režiser, jedan je od „najhrabrijih američkih filmskih stvaralaca” (Variety). Film koji ga je proslavio jeste njegovo kolažno delo “Dekasia (Decasia, 2002). Zaposlen je u teatru Ridž i osnivač produkcijske kuće Hipnotik Pikčrs (Hypnotic Pictures). Pohađao je koledž Rid (1983-85), a diplomirao na Školi umetnosti Кuper Junion (Cooper Union School of Art, 1989).
Morisonovi filmovi emitovani su kao redovni program brojnih festivala, muzeja i koncertnih dvorana. Oni u sebi često sadrže retku kombinaciju arhivskog materijala i savremene muzike. Sarađivao je sa najuticajnijim kompozitorima našeg doba, među kojima su Džon Adams, Lori Anderson, Gevin Brajars, Dejv Daglas, Ričard Ajnhorn, Filip Glas, Majkl Gordon, Henrik Gorecki, Bil Frisel, Vidžej Ajer, Johan Johanson, Dejvid Lang, Stiv Rajh, Aleksandra Vrebalov i Džulija Volf. Film Dekasia, rezultat saradnje s kompozitorom Majklom Gordonom, ušao je u Nacionalni filmski registar Američke Кongresne biblioteke 2013. godine i tako postao najnovija tvorevina uvrštena u listu koja čuva radove „velike kulturne, istorijske i estetske važnosti za nacionalnu kinematografsku baštinu”. Morisonovi filmovi se nalaze i u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Umetničkog centra „Valker“ i Instituta za film „EYE“.
Stipendista je Fondacije „Gugenhajm“ (Guggenheim) i dobitnik nagrade „Alpert“ za umetnost, stipendije Udruženja „NEA“ za kreativne umetnosti, stipendije „Кriejtiv Кepital“ (Creative Capital) i Fondacije za savremenu umetnost. Za svoj rad u pozorištu dobio je dve nagrade „Besie“ (Bessie) i jednu „Obie“ (Obie). Filmu Iskra postojanja (Spark of Being, 2010) dodeljena je nagrada filmskih kritičara Los Anđelesa za najbolji film nezavisne produkcije 2011. godine. Godine 2013. Morison je imao čast da se u četiri zemlje prikazuju retrospektive njegovih radova (SAD, Australija, Portugal i Danska). Retrospektiva Morisonovog rada održana u čuvenom muzeju MoMa u Njujorku 2014. godine. Morisonove radove distribuira „Ikarus Films“ (Icarus Films) u Severnoj Americi i „BFI“ (BFI ) u Velikoj Britaniji.