Program
Ravel (1875 – 1937): La valse
Šiori Kuvahara, klavir
Ž. M. Damas (1928 – 2013): Introduction et Allegro za klavir
Šinosuke Inugaj, klavir
Debisi (1862 – 1918): Sonata za violončelo i klavir L 135
Prologue: Lent, sostenuto e molto risoluto
Sérénade: Modérément animé
Finale: Animé, léger et nerveux
Marko Miletić, violončelo
Šinosuke Inugaj, klavir
Debisi (1862 – 1918): Sonata za violu, flautu i harfu, L 137
Pastorale
Interlude
Finale
Jožef Bisak, viola
Laura Levai Aksin, flauta
Ivana Pavlović, harfa
Debisi (1862 – 1918): Sonata za violinu i klavir L 140
Allegro vivo
Intermède (fantasque et léger)
Finale (Très animé)
Jukiko Uno, violina
Šiori Kuvahara, klavir
Koreografsku poemu za orkestar La valse Moris Ravel završio je 1920. godine. Iako je delo zamišljeno kao balet, češće se izvodi na koncertnom podijumu u različitim aranžmanima. Ova kompozicija deluje kao omaž formi valcera, plesa koji je obeležio Evropu 19. veka, kroz slikovit muzički doživljaj njegovog rođenja, zrelosti i dekonstrukcije. Treba imati u vidu da Ravel nije jedini koji se bavio tom problematikom: valcer su u svojim delima temeljno istražili i Šenberg i Šostakovič i drugi znameniti autori prvih decenija 20. veka. Ravel je, međutim, tvrdio da nije imao nameru da na bilo koji način parodira čuveni ples, niti da on njega načini karikaturu, i svakako nije nastojao da njime prikaže tragičnu atmosferu Beča posle Prvog svetskog rada ili bliskost još jedne nadolazeće katastrofe rata. Ovo je, bez sumnje, najneravelovskije Ravelovo delo u kojem se autor, inače naklonjen klasičnim uzorima, okreće dramatičnim elementima romantizma.
Žan Mišel Damas, francuski pijanista, kompozitor i dirigent, u svom virtuoznom klavirskom diptihu Introdukcija i Allegro pokazuje neoimpresionistički muzički jezik jasno utemeljen u tradiciji velikih francuskih autora početka 20. veka.
Klod Debisi je planirao da napiše zbirku od šest sonata za različite instrumente. Nažalost, u toj nameri omela ga je smrt, pošto je napisao samo polovinu od planiranog broja. Iza njega su ostale Sonata za violončelo i klavir, Sonata za flautu, violu i harfu i Sonata za violinu i klavir. Ideja za sonate potekla je od Debisijevog izdavača, Žaka Dirana, koji ih je zamislio kao omaž francuskim kompozitorima 18. Veka, Ramou i Kuprenu. Direktni impuls za Debisijev povratak kamernoj muzici i ovim sonatama, dao je Sen-Sansov septet sa trubom, koji je čuo na koncertu i koji mu se veoma dopao. Sve sonate nastale su u godinama pre kompozitorove smrti. Sonate u kojima učestvuje klavir praizveo je sam Debisi. Premijera violinske sonate bio je i poslednji njegov javni nastup.
Laura Levai Aksin, flauta, redovni je profesor flaute Univerziteta u Novom Sadu na Akademiji umetnosti i solo flauta Vojvođanskog simfonijskog orkestra. Specijalizovala se u Parizu u klasama prof. Patrick Gallois i prof. Claude Lefebvre, gdje je stekla "1er prix de superieur" i "1er prix d'exellence à l’unanimité du jury". Diplomirala je i magistrirala na Akademiji umetnosti u Novom Sad u klasi prof. Marijana Egića. Svoje znanje je usavršavala na brojnim majstorskim kursevima kod renomiranih solista i pedagoga, kao što su Jacques Castagnet, Aurèle Nicolet itd. Dobitnica je prvih i specijalnih nagrada na republičkim i saveznim takmičenjima. Nagrađena je na Takmičenju muzičkih umetnika Jugoslavije u Zagrebu. Na VI Međunarodnoj tribini kompozitora u Beogradu, dobila je Prvu nagradu za interpretaciju savremenih dela. Nastupala je kao solista sa nizom simfonijskih i kamernih orkestara u Srbiji i inostranstvu. Održala je brojne recitale i svirala na mnogim kamernim koncertima u bivšim zemljama Jugoslavije, kao i u Francuskoj, Belgiji, Velikoj Britaniji, Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj, Italiji, Mađarskoj, Slovačkoj, Češkoj, Rusiji, Španiji, Portugalu, Grčkoj, Izraelu, itd. Bila je solo flautista orkestra Opere Srpskog narodnog pozorišta, kamernog orkestra Camerata Academica u Novom Sadu, kao i ansambla za novu muziku Musica Viva. Tokom boravka u Francuskoj bila je članica ansabmla Tickmayer Formatio, Theatre Jel and Orleans Flute Orchestra. Članica je kamernog trija sa Ritom Kinkom (klavir) i Markom Josifoskijem (violina), trija flauta Density i duvačkog kvinteta Synergia 5. Izdavačke kuće Recommended Records iz Londona, EOS iz Graca, Visio Mundi i SKC iz Novog Sada, izdali su kompakt diskove sa njenim izvođenjima. Održala je veliki broj majstorskih kurseva i bila član žirija na brojnim domaćim i međunarodnim takmičenjima i festivalima.
Jukiko Uno (Yukiko Uno 1995), japanska violinistkinja, počela je da svira violinu sa četiri godine. Od osvajanja laureata na legendarnom takmičenju „Kraljice Elizabete” u Briselu 2019. godine, Uno se međunarodno etablirala kao nova zvezda. Dobitnica je brojnih takmičarskih nagrada, uključujući dvostruku prvu nagradu na Međunarodnom takmičenju violina „Andrea Postacchini“ u Italiji (2016, 2017), prvu nagradu na takmičenju violinista „Chengdu Guangia“ u Kini (2016), prestižnu nagradu „Paul Roczek Award 2020“, koja se dodeljuje za najizuzetniji talenat i za muzičku posvećenost umetničkim ciljevima Univerziteta Mocarteum u Salcburgu. Njene nagrade uključuju i Prvu nagradu na Muzičkom takmičenju u Japanu, Prvu nagradu na Međunarodnom muzičkom festivalu „Gifu“, kao i mesto laureata i specijalnu nagradu na Međunarodnom takmičenju violina „Oleh Krisa“ u Ukrajini. Uno je nastupala kao solista sa Kraljevskim kamernim orkestrom Valonije, Belgijskim nacionalnim orkestrom, Novom japanskom filharmonijom Orchestra Filarmonica Marchigiana, Simfonijskim orkestrom Univerziteta Mocarteum, Orkestrom Festivala „St. Gellert”, Kamernim orkestrom iz Nagoje. Stipendista je „Yamaha muzičke fondacije“ za 2021. Trenutno je na master studijama iz oblasti Specijalizovanog solo muzičkog izvođenja, u klasi Rajnera Šmita na Muzičkoj akademiji u Bazelu (Švajcarska).
Fumika Mori (Fumika Mohri), violina
Godine 2012. Fumika Mori osvojila je prvu nagradu na Internacionalnom muzičkom takmičenju u Seulu, postavši tako najmlađa takmičarka i prva Japanka koja ju je osvojila. Tri godine kasnije osvojila je drugu nagradu na Internacionalnom takmičenju Premio Paganini i šestu nagradu na Takmičenju kraljice Elizabete. Takođe je osvojila treću nagradu na Internacionalnom muzičkom takmičenju u Montrealu 2019. Godine. Kao solistkinja, Fumika Mori nastupala je sa najznačajnim orkestrima u svetu kao što su Tokijski simfonijski orkestar, Korejski simfonijski orkestar, Minhenski kamerni orkestar, Nacionalni orkestar Belgije itd. Takođe, sarađivala je sa eminentnim umetnicima uključujući Ser Andraša Šifa, Abdela Ramanael Baha, Ilju Gringoltsa, Nobuko Imai, Tabeu Cimerman i Cujoši Cacumi. Debitovala je nastupom u koncertnoj dvorani Kioi u Tokiju 2016. godine. Studirala je kod Kaori Tajiri, Sačika Mizuno i Koičiro Harada. Godine 2014. stekla je Diplomu soliste na školi za muziku Toho Gakuen. Od 2015. Studirala je sa Mihaelom Martin na Akademiji Kronberg i na Visokoj školi za muziku i ples u Kelnu.
Jožef Bisak, viola
Jožef Bisak potiče iz muzičke porodice. Detinjstvo je proveo sa roditeljima, horskim pevačima, u Srpskom narodnom pozorištu. Svoju prvu violinu dobio je sa tri godine, a dvadeset godina kasnije polaže audiciju za mesto vođe viola Operskog orkestra Srpskog narodnog pozorišta. Tokom studija, zajedno sa svojim prijateljima, na čelu sa čelistom Markom Miletićem, reosniva orkestar Kamerata Akademika koji je vođen njihovim entuzijazmom i željom za izvrsnim kamernim muziciranjem danas postao Gradski kamerni orkestar Kamerata Novi Sad. Njegov profesionalni razvoj ide u nekoliko pravaca, osim u operskom i baletskom, usavršava se i u simfonijskom repertoaru tokom godina rada na mestu vođe viola u Vojvođanskom simfonijskom orkestru. Nakon položene audicije za solo violu RTV Slovenija, sledeća stanica je austrijski nagrađivani gudački kvartet Acies, sa kojima aktivno koncertira i snima od 2016. godine. Zajedno sa violinistima Robertom Lakatošem i Markom Josifoskim, a na predlog starog člana kvarteta, violončeliste, Dragana Đorđevića- Suzukija, reosnivaju kvartet Rubikon.
Marko Miletić, violončelo je vanredni profesor na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, umetnički rukovodilac orkestra Kamerata Novi Sad, umetnički direktor Festivala NEO, kustos za klasičnu muziku pri Fondaciji Novi Sad 2022 Evropska Prestonica kulture. Redovne i master studije završio je na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu u klasi Imrea Kalmana, Artist Diplomu na Columbus Univerzitetu u SAD u klasi Wendy Warner. Nastupao je kao solista sa Vojvođanskim Simfonijskim Orkestrom, Simfonijskim orkestrom italijanske pokrajine Marke, Gudačima Svetog Đorđa, Kameratom Novi Sad, Subotičkim Simfonijskim Orkestrom, Simfonijskim orkestrom Akademije Umetnosti u Novom Sadu. Svirao resitale i koncerte kamerne muzike u Norveškoj, Francuskoj, Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Kini, SAD, Italiji, BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Poljskoj, Holandiji, Belgiji. Držao majstorske kurseve u Srbiji i Italiji. Osnivač je ansambla Čelons u sa svojim studentima i kolegama iz Kamerate, klavirskog trio Valmaro sa Robertom Lakatošem i Valentinom Nenaševom, i NEO Anasambla sa Julijom Hartig (violina), Aleksandrom Tasićem (klarinet) i Šinosuke Inugaijem (klavir). Nastupao je sa renomiranim svetskim umetnicima poput Romana Simovića, Vendi Vorner, Stefana Milenkovića, Ištvana Varge, Dmitrija Kouzova, Klaudija Vandelija, Ksenije Janković, Filipa Grinberga, Simon Lamsme. Koncepti koje postavlja na Festivalu NEO i u okviru programa Kamerate Novi Sad uvek su angažovani i donose najbolje od umetnika koje okuplja, zbog čega je uspeo da se izbori da klasična muzika dominira godinom kada se Novi Sad predstavio kao Evropska Prestonica Kulture. Važi za jednog od pokretača muzičkog života u Srbiji sa kojim rado sarađuju gotovo sve značajnije institucije kulture i umetnosti od Beogradske Filharmonije preko akademija, mreže kulturnih stanica i kulturnih centara.
Ivana Pavlović, harfa (1978).
Godine 2001. završila je redovne, a 2007. i postdiplomske studije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Ljiljane Nestorovske, kod koje sada završava i doktorski umetnički projekat. U toku školovanja učila je kod prof. Jona Ivana Rončea (2007/2008) i bila aktivni učesnik majstorskih kurseva Elizabet Fontan Binoš, Patricije Tasini, Suzane Mildonian, Jane Bouškove. Neguje solističko i kamerno muziciranje, te aktivno učestvuje u muzičkom životu Beograda i Novog Sada. Kao članica Beogradskog kvarteta harfi zajedno sa Ljiljanom Nestorovskom, Milenom Stanišić i Dijanom Sretenović, od 2002. nastupa na brojnim značajnim festivalskim i sličnim događajima u zemlji i inostranstvu, od kojih se izdvajaju: XI Svetski kongres harfe u Vankuveru (Kanada, 2011), „Festivaarfe“ u Rio de Žaneiru (Brazil, 2008), Svetski kongres harfe u Ženevi (Švajcarska, 2002), Međunarodni festival harfe u Beogradu, Festival „Baščaršijske noći“ u Sarajevu, Raške duhovne svečanosti, Festival „Mermer i zvuci“, Nimus i Tribina kompozitora. Najvažnija delatnost ovog kvarteta je umetnička afirmacija domaćih kompozitora. Sarađujući s kompozitorom Borisom Kovačem učestvovala je u snimanju materijala za nekoliko albuma: muzika za pozorišnu predstavu „Nahod Simeon“ (2006), „Chamber music“ (2010), „Catalogue of Memories“ („Kachara MM production“, 2012). U Organizacionom je timu Međunarodnog festivala harfe, od njegovog osnivanja 2002. Zaposlena je kao harfistkinja Orkestra Opere i Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Od 2007. stalni je saradnik Vojvođanskog simfonijskog orkestra. Takođe je i honorarni saradnik Orkestra Pozorišta na Terazijama.
Šiori Kuvahara (Shiori Kuwahara) (Tokijo, 1995), kao tinejdžerka, postala je laureat tri prestižna japanska takmičenja. Nastupala je na TV i radio programu NHK. Nakon toga je nastavila svoju internacionalnu karijeru. Osvojila je drugu nagradu na 62. takmičenju “Maria Canals Barcelona” (Španija, 2016) i drugu nagradu i specijalnu nagradu na 68. takmičenju “Gian Battista Viotti” (Italija, 2017). Bila je pozvana da održi resitale širom Japana i u inostranstvu. Često je nastupala kao solista sa orkestrima i čuvenim dirigentima. Završila je studije na Univerzitetu umetnosti u Tokiju sa najvišim ocenama u klasi prof. Kei Itoh. Snimila je dela Prokofjeva za Warner Music Japan i GEIDAI. Trenutno studira kod prof. Klausa Hellwig na Solist master programu na Univerzitetu umetnosti u Berlinu. Dobitnik je stipendije The Ezoe Memorial Foundation.
Šinosuke Inugaj (Shinnosuke Inugai), klavir
Još od kako je započeo svoje muzičko obrazovanje kao četvorogodišnjak u Yamaha školi muzike, vrlo brzo je postalo jasno da Shinnosuke Inugaj (Hamamatsu, Japan, 1982) poseduje nesvakidašnji talenat. Ovo se potvrdilo kroz njegovo dalje školovanje. Sticanjem ogromnog repertoara u različitim stilovima klasične muzike, kao i u džezu i pop muzici, njegova kombinacija talenata postala je očigledna. Uz to pokazuje raskošnu sposobnost za improvizaciju, koja na njegovim koncertima dovodi do posebnih vrhunaca prilikom vedrih i gotovo komičnih završetaka nastupa.
Inugaj započinje svoje muzičko obrazovanje 2000. godine u školi za muziku Toho Gakuen u Tokiju. Kao najbolji učenik svoje generacije nastupa za japanskog cara u Carskoj palati. Slede usavršavanja u Evropi, od kojih je posebno značajno ono na Univerzitetu muzike i izvođačkih umetnosti u Frankfurtu, u klasi Katerine Vikers. Inugaj je dobitnik nagrada na mnogobrojnim nacionalnim i međunarodnim takmičenjima uključujući „Tokyo Music Competition“, „Jaen International Piano Competition“, i „Maj Lind Competition“ u Helsinkiju. Svojom interpretacijom Betovenovog Prvog klavirskog koncerta osvaja treću nagradu na Telekom Betoven takmičenju u Bonu, kao i prestižnu nagradu publike. Uspeh na ovom takmičenju obezbeđuje mu nastup na otvaranju festivala „Beethovenfest“ 2014. godine. Pored mnogih klavirskih resitala u Japanu, Evropi i u arapskim zemljama, Inugaj nastupa kao solista i sa renomiranim orkestrima. Takođe, smatran je za veoma uspešnog i pouzdanog partnera u kamernoj muzici. Šinosuke Inugaj održava masterklasove za mlade pijaniste širom Japana.
