Koreografsku poemu za orkestar La valse Moris Ravel završio je 1920. godine. Iako je delo zamišljeno kao balet, češće se izvodi na koncertnom podijumu u različitim aranžmanima. Ova kompozicija deluje kao omaž formi valcera, plesa koji je obeležio Evropu 19. veka, kroz slikovit muzički doživljaj njegovog rođenja, zrelosti i dekonstrukcije. Treba imati u vidu da Ravel nije jedini koji se bavio tom problematikom: valcer su u svojim delima temeljno istražili i Šenberg i Šostakovič i drugi znameniti autori prvih decenija 20. veka. Ravel je, međutim, tvrdio da nije imao nameru da na bilo koji način parodira čuveni ples, niti da on njega načini karikaturu, i svakako nije nastojao da njime prikaže tragičnu atmosferu Beča posle Prvog svetskog rada ili bliskost još jedne nadolazeće katastrofe rata. Ovo je, bez sumnje, najneravelovskije Ravelovo delo u kojem se autor, inače naklonjen klasičnim uzorima, okreće dramatičnim elementima romantizma.

Žan Mišel Damas, francuski pijanista, kompozitor i dirigent, u svom virtuoznom klavirskom diptihu Introdukcija i Allegro pokazuje neoimpresionistički muzički jezik jasno utemeljen u tradiciji velikih francuskih autora početka 20. veka.

Klod Debisi je planirao da napiše zbirku od šest sonata za različite instrumente. Nažalost, u toj nameri omela ga je smrt, pošto je napisao samo polovinu od planiranog broja. Iza njega su ostale Sonata za violončelo i klavir, Sonata za flautu, violu i harfu i Sonata za violinu i klavir. Ideja za sonate potekla je od Debisijevog izdavača, Žaka Dirana, koji ih je zamislio kao omaž francuskim kompozitorima 18. Veka, Ramou i Kuprenu. Direktni impuls za Debisijev povratak kamernoj muzici i ovim sonatama, dao je Sen-Sansov septet sa trubom, koji je čuo na koncertu i koji mu se veoma dopao. Sve sonate nastale su u godinama pre kompozitorove smrti. Sonate u kojima učestvuje klavir praizveo je sam Debisi. Premijera violinske sonate bio je i poslednji njegov javni nastup.