Mocartova Simfonija br. 12 u G duru, K 110/75b nastala je u Salcburgu u avgustu 1771. godine. Verovatno je napisana zbog putovanja koje je autor planirao kasnije te godine. Naime, on je pred svoje duže turneje napisao nekoliko dela koja bi ponudio kao kompozitorske narudžbine, ukoliko se za to ukazala prilika. Ova simfonija sadrži četiri stava. Naglasak u ciklusu je na početnom stavu Molto presto koji je najduži autorov stav napisan do tog vremena. Nije jasno kada je prvi put izvedena. Moguće je da je premijera bila na koncertu u Milanu u novembru iste godine, kada je nastala. Veruje se da je tom prilikom izvedena i Mocartova Simfonija br. 13 u F duru, KV 112. Simfonija br. 26 u Es duru, K 184/ 161a napisana je dve godine kasnije, posle Mocartovog povratka sa njegove treće turneje po Italiji. Trostavačnost ciklusa upravo upućuje na italijanske uzore, a poslednji stav u 3/8 taktu svedoči o ranim periodu u kojem finalni stav još uvek nije težište ciklusa.

Vagner je komponovao Zigfrid idilu kao rođendanski poklon svojoj drugoj ženi, Kozimi, nakon što je rodila njihovog sina Zigfrida 1869. godine. Prvi put ju je izveo mali ansambl ciriškog orkestra na stepenicama vile u Tribhenu, u Švajcarskoj, na Božić 1870. Dirigent Hans Rihter je učio deonicu trube koja u ovom delu traje svega 13 taktova, tako što je odlazio na jedrenje na jezero, kako ga niko ne bi čuo. Originalan naslov dela je Tribhen idila sa Fidijevom pesmom i narandžastim izlaskom sunca. „Fidi" je bio porodični nadimak za njihovo novorođenče, Zigfrida. Vagnerova opera Zigfrid, premijerno izvedena 1876. godine, sadrži odlomke iz ovog opusa koji su prepoznatljivi u ljubavnom duetu u finalu. U Zigfrid idili se koristi i tema iz nemačke uspavanke „Spavaj, dete, spavaj”. U delu postoje i drugi tematski materijali koji su značajni za Vagnerov privatni život. Kompozitor je u početku želeo da ovo delo ostane neobjavljeno, ali su
ga finansijski problem primorali da ga proda izdavaču. Tom prilikom povećao je broj instrumenata i doradio orkestraciju.

Gradski kamerni orkestar „Šlezinger” predstavlja jedan od glavnih stubova muzičkog života Kragujevca. Osnovan je 2006. godine, u godini obeležavanja 175. godišnjice osnivanja Knjažesko–srbske bande (1831), pod upravom Josifa Šlezingera u Kragujevcu, kao rezultat neporecive potrebe za specifičnom i dragocenom kulturnom i umetničkom ulogom u muzičkom životu Kragujevca. Orkestar čine istaknuti muzičari ovog grada. Gradski kamerni orkestar „Šlezinger” ostvario je veliki broj celovečernjih koncerata u Kragujevcu, Beogradu, Smederevu, Nišu, Tivtu, Trstu i Herceg Novom. Takođe je bio i deo televizijskih i radio emisija, od nastupa uživo na RTS-u do nastupa na lokalnim medijima, kao i brojnih festivala i manifestacija. Od 2011. godine Gradski kamerni orkestar Šlezinger deluje kao jedan od ansambala Muzičkog centra Kragujevac. Umetnički rukovodilac orkestra je koncertmajstor Miroslav Mika Pavlović.